Novinar ... mašinac ... pop ... policajac

  Novinar

          U osnovnoj školi sam već od samog početka učestvovao u raznim školskim sekcijama, bile su tu literarna, glumačka, recitatorska. Jedino za muziku nikad nisam imao sluha. U četvrtom osnovne sam već počeo da vodim pkolske priredbe koje su se održavale prigodnim datumima. A onda u sedmom razredu prvi ozbiljan projekat u mom životu - školske novine. Postao sam glavni urednik školskih novina koje su se distribuirale na sjeveru Crne Gore i u dijelovima Srbije koji gravitiraju prema Crnoj Gori. Veliki i ozbiljan posao u koji je svu svoju energiju, znanje i trud uložila i moja nastavnica srpskog jezika. Sramota me je što sam joj zaboravio ime, znam da se prezivala Perišić. Pamtiću njeno razočaranje i suze kad sam joj na kraju osmog razreda saopštio da želim da upišem školu za policajca. Bio je to za nju težak poraz jer je ona za mene već isplanirala budućnost. Gimnazija, fakultet, novinarstvo.

Mašinac.

          Konkurisao sam za policijsku školu ali rezultati nikako da stignu. Bio sam *ni na nebu ni na zemlji*. Da nebih ritikovao  da izgubim godinu ako rezultati budu nepovoljni odlučim da upišem neku srednju školu u Bijelom Polju. Kako je to već bio kraj avgusta sva interesantna mjesta su bila popunjena i ja se, nakon razgovora sa ocem,  odlučim za smjer mašinski tehničar. Pojma nemam ni šta se tu uči ni šta bi ja trebalo posle da radim.  Položim prijemni, dobijem raspored i krenem u školu. Jedan dan, drugi dan. Ustanem ja i treće jutro, uredno se spremim, presavijem jednu malu svesku i stavim je u zadnji džep farmerki, može trebati. A onda me otac na brzinu *ubijedi* da ne idem.. Reče da sačekamo još tu sedmicu pa ako ne bude odgovora za policiju mašinstvo mi ne gine. Sledećeg jutra dođe komšija Vatroslav i donese poziv. Odahnuh. Makar znam šta ću raditi u životu.

Pop.

           Sremska Kamenica, decembar 1994 god. Srednja škola unutrašnjih poslova. Nakon povečerja u 22,00h kad se gase sva svijetla u internatu nas desetak se okupilo u tv sali da gledamo neku utakmicu. Mislim da je bio fudbal Brazil-SR Jugoslavija. Dobiše nas Brazilci 2-0 ali neću po tome pamtiti tu noć. U sred utakmice i našeg navijačkog zanosa otvaraju se vrata i u salu ulazi Pero Lambada, komandir i dežurni te noći. Pero je bio legenda škole, đaci su ga voljeli i poštovali ali i po malo ga se plašili. Tamo je ipak disciplina bila prvo pravilo. Nakon što je ostale izbacio napolje okrenu se prema meni I zagleda u krst od tisovine koji sam uvijek nosio oko vrata. Pamtim njegov prodoran pogled I ledeni glas:* A šta ti pope radiš ovdje, zašto ne spavaš?* Prije nego što sam stigao da bilo šta odgovorim on naredi da se za 5 minuta javim u njegovu kancelariju. Slagaću ako kažem da mi je bilo svejedno dok sam se dugačkim hodnikom približavao kancelariji. Kroz glavu mi je prolazilo hiljadu misli I jedno pitanje – Zašto samo mene? A tamo ono što nisam ni sanjao. Pero Lambada me do duboko u noć ubjeđivao da napustim policijsku školu I da upušem Bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Čak mi je nudio i pomoć oko upisa jer , kako reče, poznaje neke ljude tamo. Jedva sam ga ubijedio da to što nosim krst ne znači da sam rođen za sveštenika, da je to jednostavno moj osjećaj pripadnosti vjeri i da je policija moj izbor. Izašao sam iz kancelarije ubijeđen da mi nije povjerovao.

Policajac          
             Različiti ljudi u različitim fazama mog života su imali različite planove za mene. Ni najmanje ne sumnjam da se iza svakog njihovog plana krila najbolja namjera. Svi oni su u meni vidjeli nešto za šta su bili ubijeđeni da bih dobro radio. Ja sam ipak sam izabrao svoj put. Volim svoj posao i  radim ga najbolje što mogu.